(VIDEO) MIŠA MIRKOVIĆ: ISTINA O SMRTI SAVE KOVAČEVIĆA

mihajlo-mirkovic-2

Bio sam mali i nisu hteli da me prime u partizane. Onda im ja kažem: Meni su oca ubili, bacili ga u jamu i ja ne mogu nazad.

Kada je Sava poginuo, nastao je muk, nismo znali šta ćemo. I sam sam bio ranjen, ali srećom mogao sam da se krećem. Dogovorili smo se da ne govorimo da je poginuo. Nemci su tukli sa svih strana, i vest o njegovoj smrti bi totalno demoralisala naše. Uzeo sam njegove torbice i poneo, da misle da je tu, sa nama…

Na dan pobede nad fašizmom razgovarali smo sa Mihajlo Mirkovićem, jednim od oslobodioca Beograda i učesnikom svih partizanskih ofanziva osim Igmanskog marša. Još kao dvanaestogodišnji dečak obreo se u brigadi legendarnog Save Kovačevića i postao “maskota” partizanskog pokreta. Bio je kurir Moše Pijade, a kraj rata i oslobođenje Beograda dočekao je uz čuvenog Peka Dapčevića, sa kojim je bio i na Sremskom frontu.

Сродна слика

Na vratima stana u jednom soliteru na Crvenom Krstu dočekala nas je supruga legendarnog kurira Miše, koji je kao golobradi dečak bacao bombe i jurišao na nemačke bunkere zajedno sa proslavljenim Boškom Buhom i Savom Jovanovićem Sirogojnom. Dok nas uvodi u sobu punu kniiga i fotografija, gospođa Milena nam sugeriše da ga pitamo što više, jer, kako kaže, “on je skroman i neće vam pričati puno o sebi “.

Резултат слика за MISA MIRKOVIC

Čuveni kurir Miša sada ima 86 godina. Nasmejan  vitalan, doteran, u teget odelu, na naše komplimente pravda se kako posle intervjua ide u Narodno pozorište, na svečanu akademiju povodom godišnjice oslobođenja. Takve prilike ne propušta. “Da se setimo bar mi koji smo se borili”, kaže, “ionako će nas zaboraviti uskoro, kada nas više ne bude”. Širi ruke:

-Šta da vam pričam? O Savi, Moši, Peki Dapčeviću? Sa njima sam proveo rat…

U partizanima se obreo kao dvanaestogodišnji dečak. Bežeći od ustaša koji su zapalili njegovo selo Kruševicu kod Bugojna u Bosni, naišao je na čuvenu Petu Crnogorsku brigadu Save Kovačevića.

Сродна слика

-Bio sam mali i nisu hteli da me prime. Onda im ja kažem: Meni su oca ubili, bacili ga u jamu i ja ne mogu nazad. Razmišljali su šta će sa mnom i onda Dara Milačić, pomoćnik komesara, kaže: “Dečko, mi ćemo te probati, ako ne možeš da pešačiš moraćemo da te vratimo”.  I tako ja ostanem sa njima. Stvarno sam pešačio mnogo i reku sam prešao, Vrbas, a nisam znao da plivam. Trudio sam se iz petnih žila samo da me ne bi poslali nazad kući. Bio sam im simpatičan onako mali, pa su mi pomagali stariji partizani. Sećam se da mi je kada smo prelazili Vrbas jedan doviknuo da se uhvatim njegovom konju za rep. Tako je i bilo, tako sam postao partizan, priseća se deda Miša.

Резултат слика за MISA MIRKOVIC

Kada je došla zima 1942. godine sve mališane koji su bili u partizanskim jedinicama poslali su na slobodnu teritoriju u Bihać.

– Ta zima je bila hladna i želeli su da nas zaštite, pa su nas poslali na slobodnu teritoriju. Tamo gde je bilo i prvo zasedanje AVNOJ-a, objašnjava Miša.  Na prvom postrojavanju u Bihaću pojavio se ispred njih neki čovek u uniformi, za kojeg pojma nije imao ko je.

Сродна слика

– Postrojili su nas i pošto sam ja bio najmanji uvek sam stajao u drugom redu. Dođe jedan čovek u uniformi, šeta i posmatra nas. Ne znam kako me je video u drugom redu, ali uglavnom video me je i kaže: “Dečko, izađi ti. Spremi se, bićeš kurir kod Čika Janka”.

Miša tada nije znao ko je “Čika Janko”, ali je sav ponosan izašao iz stroja i krenuo za partizanom koji ga je prozvao. Tek kasnije je saznao da je “Čika Janko” čuveni Moša Pijade, beogradski komunista, slikar i član Centralnog Komiteta.

-Mojoj sreći nije bilo kraja kada sam saznao da ću biti sa njim. I bilo mi je baš lepo. Moj posao je bio da dežuram u kancelariji, ponekad da pospremim nešto i da nosim poštu do Vrhovnog štaba.  On me je i prozvao Miša. Zato što sam bio mali, kao miš. Najgore mi je bilo što mi je donosio knjige i što sam morao da mu prepričam svaku knjigu koju mi donese. Tako mi jednog dana donese “Toma Sojera” od Marka Tvena. Kaže: “evo jedna knjiga o tvojim vršnjacima i da mi ispričaš kad pročitaš šta ti se najviše dopalo”. Ja sam pročitao par stranica i zaturio negde knjigu. Izgubio sam je i nisam mogao da je nađem.

Резултат слика за KURIR MIŠA MIRKOVIĆ

Ubrzo sam otišao od njega. Počela je ofanziva na Bihać i vratio me je kod Sava Kovačevića u Brigadu. Tako sam zaboravio na Toma Sojera. Međutim, on nije. Godinu posle našeg rastanka sreli smo se, ja sam u međuvremenu posao Savin kurir. Tada se pozdravio sa mnom i kada je trebao da krene setio se nečega i vratio se. Zove me tu pred svima i vadi nešto iz torbe. Kaže: “Miško, nešto si zaboravio kada si otišao”, i daje mi “Toma Sojera”. Kaže: “Nisi je pročitao, a počeo si. Sve u životu što počneš moraš da završiš”. Sećam se da su se svi smejali. I Sava Kovačević i Koča Popović, koji je bio tu sa njima, a meni je bilo malo neprijatno. Pročitao sam Toma Sojera. Kasnije, kada sam diplomirao na glumi i režiji posle rata, trinaest godina sam u pozorištu Boško Buha igrao u predstavi Tom Sojer. A ono što mi je Čika Janko tada rekao, da sve što počneš u životu moraš i da završiš – usvojio sam kao životni moto.

Резултат слика за MISA MIRKOVIC

-Kada je počela čuvena  ofanziva na Neretvi, Čika Janko me poslao kod Sava Kovačevića u brigadu. Pešačio sam pedeset kilometara do Gornjeg Vakufa. Tada sam prvi put video Savu. Bio je krupan i naočit čovek i delovao je nekako strogo. Nosio je dve torbice preko oba ramena i grudi. A ja sam tada već bio pravi mali partizan. Imao sam odelo i malu pušku, “talijanku” i sav ponosan stajao ispred njega.

Sećam se da me je gledao strogo, ali sam video kako se krajičkom usana smeši pre nego što me je upitao kako se zovem. Rekao sam “Miša” jer sam i sam bio usvojio kao ime nadimak koji mi je dao Moša Pijade. Tada mi je Savo rekao: “Dobro, imam ja još dvojicu takvih kao što si ti i vi ćete biti pionirska trojka.

Ta dvojica bili su Dragan Kovačević, njegov bratanac koji je poginuo posle na Sutjesci, i Miloš Kadović, koji je preživeo rat, ali na žalost nije više među živima. Tako sam sa njima dvojicom postao treći kurir u štabu Save Kovačevića i ostao sa njim sve do njegove pogibije na Sutjesci. I tada sam bio sa njim. I sam sam bio ranjen, ali srećom ne tako da nisam mogao da se krećem.

Kada je Sava poginuo nastao je muk. Nismo znali šta ćemo. Mi najbliži koji smo bili tu sa njim, nismo ni plakali. Bili smo skamenjeni. Ja sam se osećao kao da sam drugi put izgubio oca. Ali to je rat, ljudi stalno ginu, koliko god da sam bio mali, očvrstao sam. Pomogao sam drugovima da Savu položimo između nekog drveća i da ga prekrijemo zemljom i granjem. Dogovorili smo se da ne govorimo da je poginuo.Nemci su tukli sa svih strana, i vest o njegovoj smrti mnogo bi demoralisala naše. Tako smo i uradili. Ja sam se setio da su njegove torbice od kojih se nije odvajao ostale tamo sa njim i vratio sam se. Uzeo sam ih i poneo sa sobom. I danas čuvam njegov kompas, “busolu” – kako ga je on zvao.

– Mnogo nas je voleo, nas trojicu dečaka, a mi smo voleli što nas je tretirao kao ozbiljne vojnike. To je čovek koji se sa nama šalio i uvek za nas imao sakrivene kocke šećera da nas časti i nagradi, priseća se Miša.

Bilo je mnogo ratnih anegdota. Mnogo događaja za koje Čika Miša kaže da su filmski, ali i nekih koje smo zaista gledali u filmovima, a on nam priča da su se stvarno desili.

“A što im ne ispričaš ono za Italijane? Meni je rediteljski ta priča nekako najinteresantnija”, kaže supruga Milena, koja je četrdeset godina bila reditelj Obrazovnog programa RTS. Čika Miša se smeje, prihvata sugestiju.

Сродна слика

-Bila je to jedna od najtežih ofanziva, bitka na Neretvi. Nama trojici nisu dali da idemo u borbu. I onda smo bratanac Save Kovačevića i ja bez pitanja pobegli i krenuli sami tamo gde se pucalo. U jednom trenutku nađemo se pred bunkerom koji su noć pre toga naši oslobodili. Tu kod tog bunkera Dragan primeti Italijane i  ja vidim grupu od desetak njihovih vojnika kako idu prema nama. Šta ćemo, mi uletimo u bunker. U jednom trenutku su oni stali i Dragan kaže: “Daj da pucamo!”On je bio stariji od mene dve godine, imao je tada petnaest, i automat u ruci, a ja pušku. I zapucamo. Oni Italijani bace puške i dignu ruke uvis. Dragan kaže: “Izađi, ja ću da te štitim”, a ja njemu: “Idi ti, ti si stariji”, a u stvari – obojica smo se uplašili. Bili smo deca, priseća se sa setom u glasu Mihajlo Mirković.

– Kada smo se malo ohrabrili i izašli, Italijani su bili u šoku, nisu mogli da veruju ko ih je zarobio. Počeli su da viču: “Mama, mia, porka mizerija”. I jedan koji je bacio pušku, a pištolj mu ostao za pojasom, krenuo je da vadi pištolj. Tada se Dragan snašao i zapucao. Ranio je tog vojnika i još jednog. Srećom, nismo ih ubili, a naši su čuli pucnjavu i brzo je cela jedna četa krenula da se vraća jer im nije bilo jasno otkud se puca tu, jer je taj deo već bio očišćen.

Kasnije su, kaže, postali prijatelji sa tim zarobljenim Italijanima. Dvojica ranjenih su zalečeni ali nisu hteli da ih razmene, ostali su sa partizanima, nosili ranjenike.

– I Sutjesku su prešli sa nama noseći ranjene partizane. Preživeli su i posle došli sa nama u Beograd, a krajem 1943. otišli u Italiju i pristupili odredu Garibaldi, italijanskim partizanima – seća se Miša, na koga je, priznaje, od svih ratnih anegdota, najveći utisak ostavila scena prilikom oslobođenja Beograda.

-Bili smo na Slaviji kada je naišlo pet ruska tenkova. Odjednom su dve žene istrčale noseći u rukama velike, prilično teške tepihe. Zaustavile su prvi tenk i prostrle tepihe ispred njega. Rusi koji su bili u tenku bili su zbunjeni. U prvi mah nisu ukapirali šta one rade, pa su izašli iz tenka, onda se tu stvorilo još žena i dece, grlili su ih, ljubili i pokazivali im da pređu tenkovima preko tepiha. Vikali su “Izvolite, spasioci, izvolite oslobodioci, napred braćo, dobro nam došli”. To je zaista  bilo kao na filmu. Vojnici su se vratili u tenk i onda kolona od svih pet tenkova kreće preko tih tepiha i ide dalje ka centru Beograda, detaljno opisuje scenu budući filmski režiser.

On sam je ranjen u borbama za grad. Kod Palate Albanija, zajedno sa još dvojicom partizana ii tri ruska vojnika. To je bio treći put da je ranjen u toku rata.

– Četiri puta sam bio ranjavan, prvi put kad smo kretali prema Sutjesci, onda na Sutjesci kada je Sava Kovačević poginuo, prilikom oslobođenja Beograda, i četvrti put na Sremskom frontu. Najteže je bilo na Sremskom frontu, ali eto imao sam sreće i to sam preživeo – sa osmehom kazuje starina.

Od Sutjeske do Sremskog fronta vreme je proveo uz još jednog narodnog heroja, Peku Dapčevića. I u oslobođeni Beograd je umarširao sa njim.

– Peka Dapčevića sam upoznao tako što je jedan italijanski slikar napravio moju karikaturu koja je obišla sve partizanske jedinice preko zidnih novina. Peko je video tu karikaturu i hteo je da me upozna. Čim me je video, rekao je: “Spremi se, ideš sa mnom”. Tako sam otišao sa njim, postao njegov lični kurir i do kraja rata ostao sa njim.

Резултат слика за peko dapcevic intervju

Mihajlo Mirković je posle rata diplomirao glumu i režiju. Igrao je u nekoliko domaćih filmova, a za glavnu ulogu u filmu “Bakonja Fra Brne” je i nagrađivan. Glumio je par godina u Narodnom pozorištu, trinaest godina je bio član pozorišta Boško Buha, gde je i upoznao suprugu Milenu, koja je kao studentkinja režije povremeno volontirala u pozorištu. Ona kaže da je bio strog, ali ju je pri prvom susretu osvojio kada je prilikom upoznavanja, na njeno: “Ja sam Milena Mirković”, šmekerski uzvratio: “Pa to je sjajno, nećete morati da menjate prezime kada se udate za mene”. Tako je i bilo, i evo već pedeset šest godina žive u skladnom braku. Milena je njegova druga polovina i priznaje da je toliko slab na nju da se nije naljutio ni kada mu je pre par godina u spremanju kuće zajedno sa nepotrebnim stvarima svo ordenje i suvenire iz rata bacila u đubre.

– To sam prvo trebao da vam ispričam, kako mi je Milena bacila ordenje i suvenire – sa osmehom konstatuje, dok se supruga hvata za glavu sa izrazom lica koji je govorio: “Nikada mi to neće oprostiti”

Резултат слика за MISA MIRKOVIC

-Tita sam prvi put video kada me je Moša Pijade poslao u Vrhovni Štab da odnesem pismo za Starog. Tita smo svi zvali “Stari”. I kaže Moša da to pismo moram lično da mu dam. On je tada hteo da se malo našali i sa njim i sa mnom. A ja se napirlitao, utegao uniformu, ona moja puškica na ramenu i pravo pred to njegovo obezbeđenje u Vrhovnom štabu. Sećam se neki Crnogorac koji je bio pred vratima zaustavi me i pita: “Šta je mali?” Ja kažem sav važan: “Druže, imam pismo za Starog, šalje me Čiča (Moša Pijade). Ovaj partizan kaže da njemu predam, ali ja ne odustajem:

“Meni je Čiča rekao da moram lično da dam Starom”. Ovaj iznenađen, ljutito ode unutra, vraća se i kaže: “Ajde, ulazi, ali moraš pušku da ostaviš”. Već smo bili došli do ispred sobe u kojoj je bio Tito kad se ja pobunim. Ne dam, pušku, nema šanse. Razmišljam: gde da mi pušku uzme, da izađem pred Tita prvi put bez puške. Ma, ne dolazi u obzir. Vidi onaj partizan da ne može da izađe na kraj sa mnom i kaže: “Ajde ulazi sa tom puškom, đavo te poneo”. I ja uđem i salutiram, raportiram, pozdravim i kažem: “Ja sam kurir Miša Mirković, šalje me Čiča, imam pismo za Starog”.

Сродна слика

Bilo je nekoliko ljudi u sobi, a jedan koji je sedeo u sredini i jedini pušio, pita me: “A šta misliš, ko je ovde Stari? Ko ti izgleda najstarije”? Ja pogledam po sobi i priđem Ivanu Ribaru, ocu Lole Ribara, on je bio sed i izgledao mi najstarije među njima, i predam mu pismo. Oni počnu da se smeju i Ivan ustane, i da koverat čoveku koji puši. To je bio Tito. On ga je otvorio i nasmejao se. Rekao je “sačekaj” i izašao. Vratio se sa kesom punom jabuka. I danas se sećam tih jabuka. Bile su to najlepše crvene jabuke koje sam u životu video. Posle sam saznao da je Moša Pijade u tom pismu Titu napisao: “Druže Stari, mi ovamo imamo sve sem hrane, a ovaj mali nam je najgladniji. Pa nam po njemu pošalji nešto da pregrizemo dok se ne snađemo”. Bila je to šala između njih dvojice, ali ja sam obavio zadatak kao ozbiljan, veliki partizan i upoznao Tita. I kasnije sam ga viđao, ali taj prvi susret i te crvene jabuke ostale su duboko urezane u mom sećanju.

I, sve je bilo uzalud! Stradanje, glad, krv, znoj, odricanje, bol, izgradnja…Generacija “političkih” naslednika u liku domaćih kriminalaca i nacionalista, uz pomoć belosvetskih fašista, sve je uništila! M. T. 

Jedinstven snimak / Po ulasku u Beograd: Peko i mali Miša

Facebooktwittergoogle_plusredditpinterestlinkedinmail
FacebookTwitterGoogle+WhatsAppOutlook.com